IVF i HIV: Izvodljiva opcija za roditeljstvo

Istorijski gledano, HIV i tretmani plodnosti poput IVF-a (vantelesne oplodnje) smatrani su nespojivim zbog zabrinutosti oko očekivanog trajanja života. Međutim, savremeni medicinski napredak učinio je asistiranu reprodukciju realnom i sigurnom opcijom za seropozitivne pojedince koji žele da imaju decu.

Danas HIV-pozitivne odrasle osobe žive aktivne i produktivne živote uprkos svojoj bolesti, uglavnom zahvaljujući visoko efikasnim tretmanima. Mnogi od njih su u reproduktivnom dobu i žele da imaju decu. Tako, ono što je nekada zvučalo zabranjeno – konkretno, rađanje dece za ljude koji žive sa AIDS-om – danas predstavlja „ljudsko pravo“ prema Američkom društvu za plodnost (AFS).

Tehnike za sigurnu reprodukciju

Tehnike asistirane reprodukcije (ART) izgledaju da minimiziraju rizike prenosa infekcije kod parova gde je jedan od partnera HIV-pozitivan. I intrauterina inseminacija (kojoj prethodi pranje/čišćenje sperme) i intracytoplasmatic sperm injection (ICSI) testirane su kod parova gde je muškarac bio HIV-pozitivan, i rizik prenosa virusa na ženskog partnera pokazao se kao nula.

• Za HIV-pozitivne muškarce: Preferirana metoda je obično Intracytoplasmatic Sperm Injection (ICSI). Ovaj proces koristi obrađenu spermu kako bi se osigurala sigurnost i efikasnost, sprečavajući infekciju i majke i bebe.
• Za HIV-pozitivne žene: Intrauterina Inseminacija (IUI) je generalno prva metoda izbora.

Nedavno je zakljućeno da ICSI izgleda da je tretman izbora za postizanje trudnoće kod ovih parova, nadmašujući inseminaciju.

Mnogi centri za asistiranu reprodukciju u Evropi i Americi nude ove tretmane (intrauterina inseminacija i IVF/ICSI) parovima gde je muškarac HIV-pozitivan, a žena negativna.

Više od 5.000 takvih procedura sprovedeno je u Sjedinjenim Državama i Evropi među HIV-serodiskordantnim parovima, što je rezultiralo rođenjem više od 500 dece bez ijednog slučaja prenosa HIV-a.

Sigurnosni standardi
Posebna pažnja je potrebna u vezi sa pridržavanjem sigurnosnih standarda u radu ovih centara kako bi se osiguralo da ni osoblje ni drugi HIV-negativni parovi nisu izloženi riziku prenosa virusa. Ovo uključuje rigorozne standarde tokom svih faza tretmana, uključujući preuzimanje jajnih ćelija, oplodnju, kulturu embriona. Rizici prenosa takođe se odnose na proces zamrzavanja gameta ili embriona poreklom od HIV-pozitivnih parova.

Zakonski okvir u Grčkoj (Trenutna i nedavna ažuriranja)
U Grčkoj, prema Zakonu 3305/2005, član 4, testiranje na HIV je obavezno pre podvrgavanja asistiranoj reprodukciji.

Ako su osobe HIV-pozitivne, potrebna je posebna dozvola od Nacionalne uprave za medicinski asistiranu reprodukciju (član 19). Grčki zakon striktno reguliše IVF za seropozitivne pojedince kako bi osigurao sigurnost. Pravni okvir je značajno ažuriran Zakonom 4958/2022, poznatim kao „Reforma u medicinski asistiranoj reprodukciji“.

Ključne odredbe::

• Obavezno testiranje: Prema Zakonu 3305/2005, testiranje na HIV ostaje obavezno pre početka bilo kog IVF tretmana.
• Posebna dozvola: Pacijenti koji su pozitivni na testu generalno zahtevaju dozvolu od Nacionalne uprave za asistiranu reprodukciju da bi nastavili.
• Nove starosne granice (Reforma 2022): Zakon 4958/2022 podigao je starosnu granicu za žene koje se podvrgavaju IVF-u sa 50 na 54 godine. (Napomena: Žene starosti 50–54 godine zahtevaju posebnu dozvolu od Nacionalne uprave.)
• Anonimnost donora (Reforma 2022): Novi zakon je ukinuo strogu anonimnost donora. Donori i primaoci sada mogu birati između anonimne i neanominne (otvorene) donacije, omogućavajući deci pristup informacijama o donoru nakon što napune 18 godina.

Medicinski preduslovi (Zakon 170/B/06-02-2008):

Da bi se kvalifikovao za lečenje, moraju biti ispunjeni specifični medicinski kriterijumi:

• Pacijent je u stabilnom stanju.
• Pacijent mora biti na antiretrovirusnoj terapiji (HAART) najmanje godinu dana.
• Broj T4 limfocita mora biti >300/mm³,, a virusno opterećenje mora biti <50 copies/ml.
• Nema koinfekcija (Hepatitis A, B, C, Sifilis).
• Nisu otkrivene nove infekcije ili ozbiljne komplikacije povezane sa HIV infekcijom.
• Postoji sertifikat lekara koji prati pacijenta da se pacijent redovno prati i da se pridržava naznačenih terapija najmanje 1 godinu.
• Primena ART-a se odvija u specijalnoj laboratoriji sa opremom predviđenom članom 5.
• Informisani pristanak: Parovi moraju potpisati obrazac za pristanak kojim potvrđuju rizike prenosa i potencijalne efekte lekova na embrion.

Dozvola Nacionalne uprave za medicinski asistiranu reprodukciju za obavljanje IVF-a sa genetskim materijalom od HIV-pozitivnih pojedinaca važi i u inostranstvu.

Poštanska adresa: 3 Zacharof Str. Poštanski broj: 115 21, Atina Telefon: 213 2010457

Realnost u Grčkoj: Pristupačnost naspram zakonodavstva
Iako je pravni okvir progresivan, praktična dostupnost tretmana ostaje ograničena za HIV-pozitivne pacijente.

1. Usko grlo „Specijalizovane jedinice“

Grčki zakon zahteva da se IVF za seropozitivne pojedince odvija u „specijalno opremljenoj laboratoriji“ kako bi se sprečila unakrsna kontaminacija.

• Ograničenja u privatnom sektoru: Zbog visokih troškova održavanja odvojenih, sigurnih laboratorija, većina privatnih IVF klinika u Grčkoj ne može prihvatiti HIV-pozitivne pacijente, čak i ako je to zakonski dozvoljeno.
• Rešenje u javnom sektoru: Da bi se popunila ova praznina, Zakon 4958/2022 eksplicitno je predvideo osnivanje namenske Jedinice za medicinski asistiranu reprodukciju u Opštoj univerzitetskoj bolnici „Attikon“ u Atini. Ova jedinica je dizajnirana isključivo za pružanje usluga HIV-seropozitivnim pojedincima, delujući kao primarni centar za pacijente koji ne mogu naći negu u privatnom sektoru.

Ova specijalizovana jedinica je još uvek u izgradnji i nema informacija o tome kada će zvanično početi da nudi tretmane. Dakle, za sada, HIV-pozitivni pacijenti moraju da kontaktiraju Nacionalnu upravu za medicinski asistiranu reprodukciju kako bi se upisali na listu i sačekali svoj red.

2. Nejednak pristup
   Pošto se specijalizovana javna jedinica nalazi u Atini, pacijenti koji žive u drugim regionima ili na ostrvima mogu se suočiti sa značajnim logističkim preprekama i putnim troškovima koje seronegativni parovi nemaju. Pacijenti treba da budu spremni da se kreću u dvostepenom sistemu u kojem zakonsko pravo na lečenje postoji, ali je njegova primena visoko centralizovana.

Ukratko, dok Grčka nudi legalni put, ona ne garantuje univerzalni pristup. „Realnost“ je da se seropozitivni parovi često suočavaju sa mnogo manjim brojem pružaoca usluga i većim logističkim preprekama od seronegativnih parova.